Препознатљив глас новинара Иштвана Бенчика је донедавно, више од пола века, Суботичане али и слушаоце широм Војводине свакодневно информисао о актуелним темама. Вест за њега није била само пуки одговор на пет главних питања, већ нешто што слушаоци треба да запамте. А памтили су и памте још увек његове прилоге на фреквенцијама Радио Суботице и Радио Новог Сада. Његова посвећеност послу и друштвени ангажман нису прошли незапажено те је ове године од својих суграђана добио признање Почасни грађанин Суботице.
— Нисам могао ни да замислим да ћу некад добити овако нешто. Мало је рећи да сам
изненађен и поласкан. Оваква признања нас подстичу да резимирамо шта смо до сада урадили, да се замислимо јесмо ли га заслужили, али и шта још можемо да урадимо — прича нам Иштван Бенчик.
Његово интересовање за новинарство је почело врло рано, а још као средњошколац
је сарађивао са двојезичним омладинским часописом „Сада – Јелен”, чиме је отпочео његов дугогодишњи ангажман у области јавног информисања и културе. После завршене гимназије позван је на летњу праксу у Радио Нови Сад, где је стекао прва
значајна професионална искуства у области радијског новинарства. Тај период имао је
пресудан утицај на његово професионално опредељење.
Професионалну новинарску каријеру отпочео је 1979. године у Радио Суботици. Током
више од пет деценија рада у новинарству обављао је бројне одговорне послове и функције у мађарској редакцији Радио Суботице. Дао је значајан допринос развоју информисања на
мађарском језику и био један од учесника у покретању Мађарског радија Суботица. У пензију је отишао 2018. године, али је остао иза микрофона до 2023, када се повукао из здравствених разлога.
— Ако се рачуна што сам писао за школски лист „Јо Пајташ”, онда сам у новинарству 60 година. Толико је прошло откако су нас као дописнике окупили на Палићу, где смо радили и учили. Тада сам први пут чуо за Лајоша Вермеша и тако сам се заинтересовао за њега и дан-данас истражујем о њему. Тако сам пронашао документ из 1857. са његовим резултатима из десет дисциплина — открива нам Бенчик.
Током целокупне професионалне каријере водио се начелом да је задатак јавног сервиса благовремено, тачно и веродостојно информисање грађана. Посебно су остале упамћене његове репортаже и прилози из области пољопривреде, по којима је постао препознатљив широј јавности.
— Новинар никада не иде у пензију јер новинарство није посао већ начин живота. Станем чим чујем вести, читам новине чак и месец дана старе због добре репортаже или белешке, коментара — искрено ће наш саговорник. — Добар новинар се препознаје по знатижељи, она га подстиче да истражује. Као у науци. Данас то све мање примећујем. Новинари дођу на почетак и узму изјаву и спакују се. Од тога узму 20 секунди и направе прилог. У наше време тога није било. Знали смо и по шест сати да седимо, сећам се да сам суђење Маринку Магди у суду пратио до 14.45. И онда сам трчао да направим прилог, шта је било у судници пре пола сата. Сада после 24 сата објављују шта се десило, а то има вредност као измет муве на прошлогодишњем календару.
Новинарство, по Бенчиковом мишљењу, делује као да је расцепкано, а тако се деле и слушаоци, гледаоци и читаоци.
— Имамо недостатак вести. Некад је у нашој редакцији било 13 новинара а наша норма је била најмање две вести и један прилог за вести. Тако је било и у српскохрватској редакцији. То значи да смо укупно дневно имали 60 нових вести и најмање 30 прилога. Због тога је Радио Суботица била убедљиво најслушанији радио у Војводини. Данас је то незамисливо — сматра Бенчик.
Иако је уписао студије биологије на Природно-математичком факултету у Новом Саду, новинарство је било његов животни позив. Али ни од биологије није одустао те је познат као изузетан познавалац биљног света Суботице и њене околине. Један је од оснивача Друштва еколога „Рихард Чорнаи”, основаног 1987. године. У оквиру рада друштва активно је учествовао у бројним еколошким иницијативама и пројектима. Посебно значајан допринос дао је активностима усмереним на очување Селевењске пустаре. Захваљујући ангажовању чланова друштва и њиховим иницијативама, спречено је да планирана траса ауто-пута угрози заштићене природне вредности овог подручја. Паралелно са тим активностима покренута је и иницијатива за стављање Селевењске пустаре под заштиту.
— Бавимо се тренутно једном врстом каранфила, видећемо шта ће од тога бити. Тешко ми пада што не могу на терен — искрено ће Бенчик.
За изузетан допринос новинарству и медијима добитник је престижне награде „Наплеáнy”, која му је додељена 2015. године.
