У тишини свакодневице, далеко од светла рефлектора, у Суботици и Малом Иђошу одвија се једна од најплеменитијих борби за људскост. Тренутно око 170 хранитељских породица на овој територији брине о више од 300 деце која су, сплетом тешких животних околности, остала без родитељског старања. Иако се често верује да је сиромаштво главни разлог за издвајање деце из биолошких породица, истина је много суровија — најчешће је реч о занемаривању или злостављању. Марина Војнић, реализатор едукативних програма у Центру за породични смештај и усвојење, истиче да је потреба за новим хранитељима свакодневна и да се захтеви из целе Србије често морају одбити јер капацитета једноставно нема довољно. Међутим, иза сувих бројки и закона стоје људи чија су срца постала уточиште за оне којима је то најпотребније.
Срце племенитости и мајчински завет Тање Сараволац
Тања Сараволац има 46 година и већ скоро четири године њен живот изгледа потпуно другачије него што је могла да замисли. Иако је већ одгајила два одрасла сина, њена девојачка жеља да помаже деци без дома коначно је добила свој епилог када се пријавила за хранитељство. Данас она под својим кровом чува четворо деце — два брата и две сестре.
— Хранитељство је нешто дубоко племенито, нешто што човек једноставно мора да воли из дубине бића — каже Тања са топлином у гласу која не оставља простор за сумњу. — То је пут велике жртве и још већег стрпљења. Ова деца са собом носе тешке терете из својих претходних живота, ожиљке које не видимо на први поглед, али који захтевају да увек будете спремни на изазов и разумевање — каже Тања Сараволац.
Она наглашава да своју децу и децу коју „храни” гледа потпуно исто, али уз једну важну разлику у приступу — према малишанима који су дошли из трауматичних окружења мора се бити пажљивији како их ниједан покрет или реч не би подсетили на патње кроз које су прошли.
— Циљ ми је да им покажем да може бити другачије, боље и лепше — објашњава. — Желим да науче да постоје људи који знају да их цене и воле, а они ту љубав враћају неизмерном захвалношћу — каже Тања.
Девет година борбе и љубави Роберта Хеђија
Мушкарци у хранитељству су ређи, али њихова прича носи посебну тежину. Роберт Хеђи већ девет година корача овим путем, посветивши се детету са посебним потребама. Његова прича је искрена, без улепшавања, проткана свешћу о томе колико овај позив изискује времена, пажње и енергије у свету који се пребрзо креће.
— Посветили смо се колико год можемо, сваки дан гледамо да му олакшамо и омогућимо леп и опуштен живот. Најважније нам је било да га средина прихвати онаквог какав јесте — прича Роберт.
Иако су многи сугерисали другачије путеве због његових сметњи у развоју, Роберт и његова породица су се борили за то да дете похађа редовну школу. Та борба је уродила плодом — дечак је прихваћен од стране својих вршњака, што је породици Хеђи донело највећи мир.
Овај хранитељ истиче да су љубав и подршка кључни фактори који покрећу све остало. Упркос свим напорима и тешким тренуцима, радост коју осећају док посматрају напредак детета које је постало део њихових живота је неописива. Роберт је пример како се границе могу померати када постоји воља да се некоме олакша животни пут, без обзира на све дијагнозе и препреке које систем понекад поставља.
Брига о деци са сметњама у развоју представља посебно тежак задатак за систем социјалне заштите. Марина Војнић напомиње да је управо за ову децу најтеже пронаћи хранитељске породице. То захтева специфична знања, али пре свега далеко отвореније и веће срце, као и високу толеранцију на све специфичности које развој такве деце носи са собом. Људи попут Роберта Хеђија су зато драгоцени примери у заједници која често затвара очи пред највећим патњама малих људи.
Србија има развијену традицију хранитељства, али места за напредак има још много. Потребна је додатна едукација хранитеља, нарочито када је реч о деци са проблемима у понашању и онима са сметњама у развоју. Додатне мере подршке и нови сервиси су оно што би могло олакшати живот породицама које су се већ одважиле на овај корак, али и мотивисати друге да им се придруже.
Како постати део ове велике породице
За оне који размишљају о томе да постану хранитељи, процес почиње прикупљањем опсежне документације која обухвата између 10 и 13 различитих папира. Кандидати морају доказати да нису осуђивани, да не постоје мере заштите од насиља у породици, као и да испуњавају основне здравствене и стамбене услове. Иако процедура може деловати компликовано, она је ту да осигура највиши стандард заштите деце која су већ превише пропатила.
Поред емотивне испуњености, држава обезбеђује и одређени вид подршке у виду новчане надокнаде која се месечно усклађује на нивоу републике. Овај износ чине део за издржавање детета и део који представља накнаду за рад хранитеља, уз могуће додатке за специфичне потребе малишана. Ипак, како сви саговорници истичу, новац никада не може бити примарни мотив за некога ко жели да се искрено бави овим позивом.
Окрутна истина о раздвајању породица
У јавности често влада заблуда да се деца из породица издвајају искључиво због материјалне беде. Међутим, стручњаци наглашавају да се то никада не ради само због сиромаштва. Да би систем реаговао на овако радикалан начин, најчешће је у питању комбинација више фактора, при чему су занемаривање или злостављање пресудни моменти за измештање детета у сигурније окружење хранитељске породице.
Завршна реч храбрости
Тања Сараволац своју поруку будућим колегама сажима у једну реченицу: „У хранитељство мора ући неко ко воли децу и ко је спреман да пружи дом тако да се дете заиста осећа прихваћено. У том свету нема места за дилеме или питања типа да ли ја то могу, већ само за одговорност која захтева и физичку и психичку спремност”.
На питање да ли би поново све исто урадила, њен одговор је кратак и јасан: „Увек”. То је потврда да, упркос свим сузама и непроспаваним ноћима, љубав коју хранитељство доноси нема алтернативу.
Реализовано у оквиру пројекта „Суботица на ћирилици”, који је суфинансиран из буџета Града Суботица. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
