Становници дела Улице Јелене Ћетковић у Месној заједници Макова седмица ових дана се неретко заглаве у песку – наиме иако је туцаник недавно стигао у већи део улице, на њихов крак није, па се житељи десетак кућа довијају како да пређу преко песка који је због врућина још мекши и склонији пропадању. Осим тога, кажу, проблем имају и са водом која до њих није стигла, а бунари пресушују, те апелују на надлежне да се посвете решавању и њиховог проблема.

Мање од 300 метара улице није добило туцаник, зашто не зна се, али се зна да они који живе баш у том делу Јелене Ћетковић преко врелог песка не могу бициклом, колицима, а чак се и аутомобили заглаве, каже Снежана Ивић. Питају се, зашто их је неко прескочио, када су куће легализоване и као и сви други плаћају порез.

„Проблематика је вишегодишња, није од данас, сличних проблема имали смо и прошле године, само што нису биле оволике суше какве су сада… Па ето, ја бих апеловала ако је могуће да неко нешто уради по том питању, овде има људи који су стари, преко 70 година, имамо четири генерације, бебице од два месеца. Оне тренутно нису ту, јер ако се нешто деси, одавде не може никако“ – прича Снежана и додаје да би било пожељно да се нешто уради што хитније.

Када се јуче један аутомобил заглавио у пешчаном делу улице, трактор је морао да га извуче, причају нам мештани. Исто тако ни точкови дечјих колица не могу туда, па мајка троје деце, Кристина Чорба, бебу може једино да пренесе преко тог дела. Нада се да ће туцаник стићи док њена деца крену у школу.

„Јако је тешко, баш је тешко због овог песка. Немогуће је гурати колица, не може ни бицикл, пешке исто тако, ноге су прљаве, једино можемо аутом. Али и то је сад тешко, јер запне“ – каже Кристина.

Овај истурени крак не може се похвалити ни са другом инфраструктуром, струју су на своју иницијативу увели пре 40 година, а од тада ништа друго није промењено. Воду из бунара користе за купање, и она, веле, пресушује, а по пијаћу опет морају преко песка.

„По воду морамо ићи километар, километар и по, а да не причамо када се прође овуда, ако неко иде до града, кад дођеш кући мораш лепо ставити лавор и пешкир напоље да опереш ноге да би могао да уђеш, или тамо код прве кривине да одрадиш исто то, јер иначе изгледаш као да си са њиве са копања кренуо у град“ – сликовито ће Снежана.

До њих не стиже ни поштар, кажу кроз шалу мештани, а и када је попис био у току једва су их нашли. Куће су, додају, уредно платили, а како су ускраћени за градски водовод, канализацију, па чак и свеж ваздух, кажу да би волели да се направе приоритети и прво решавају ствари од суштинског значаја.