Рис, традиционално ручно кошење и жетва жита, и ове године је одржан у организацији Националног савета буњевачке националне мањине и Центра за културу Буњеваца. Сви заинтересовани су добили прилику да виде како су жито косили наши преци, а рисари и рисаруше су радо пренели своје знање млађим нараштајима.

Марија Милашин:

- Посао рисаруше је да иде за рисаром који коси, а она иде за њим и руководи. Мора водити рачуна да се не повреди, да покупи за њим редовно то жито, и да слаже на снопове које после завеже ужетом.

Мирко Колар:

- Обично људи пробају да ли је пшеница тврда под зубом. Ако крцне, то значи да је зрела, сува, та може да се коси. Прорачунава се по крстинама, где има 18 снопова, па ако је мало јача влага, онда се рачуна, на пример, да има један крст од 80-100 кила зрна, онда колико има крстина, на пример, ако има 30 крстина на једном јутру, то је онда 24-25 метара по катастарском јутру. Тако су људи некад процењивали. Врло су били прецизни, знали су како се то ради.

Иван Дујмовић:

- Доста је добар род, лепе су кише биле, и онда, што се каже, лепо је натерало зрно да буде лепо. Ове године је баш добар род, као што је био и прошле године. Лепо је родило.

Стипан Крчелић:

- За мене је рис увек био светиња. Кад покосите жито и кад се оврши, то је био крув за целу годину. Ако ниси имао жита, ниси имао ни крува. Онда си гладавао. Ниси имао задовољство и вољу ни за шта. Крув је најважнији.

Традиционални рис је и ове године одржан на салашу Славице и Мирка Бабичковића, а најважније је очување традиције, да све оно што је некада било део свакодневице, не падне у заборав – истиче др Сузана Кујунџић Остојић, председница Буњевачког националног савета.

- Оно што нам је примарно и најважније, јесте да старији на млађе принесу. Време иде и године иду, и просто смо се уплашили да за коју годину можда неће битИ ко ће показиват младима. Фокусирали смо се баш на то како се некада радило, посејали смо некадашње жито, да се оно скине, да се узме свако зрно, да би могли посејати за идућу годину.

Организатори овогодишњег риса истичу да ово није само приказ некадашњих пољопривредних радова – традиционални рис представља много више од тога. Он је сећање на некадашње заједништво и поштовање вредности рада, како је то било у нашим крајевима.