Одговор председника СББ-а, Мирка Бајића, на саопштење Томислава Жигманова, председника ДСХВ-а, преносимо у целости:

“Поштовани господине Жигманов,

Данас се свако има право изјаснити о својој националној припадности по сопственом осећању.

Ви кажете да сте Хрват. Ја то ценим и желим вам у том погледу све најбоље.

Не прозивам Вас због тога, не вређам, и не вређам Ваша национална осећања.

Ви за мене кажете да сам Буњевац који не жели бити Хрват. Па зашто не би сте рекли да сам Буњевац који не жели бити Мађар, или  Србин, на пример…, него да не желим бити Хрват? Тиме Ви вређате моја национална осећања, јер ја сам Буњевац зато што знам шта сам, а не зато што не желим бити нешто друго. Тако би ја могао да вређам Вас и да кажем да сте Буњевац који жели бити Хрват – другим речима да незнате шта сте.

Тврдите да је наш захтев да се Наредба из 1945., којом се НАРЕЂУЈЕ да се сви Буњевци имају сматрати Хрватима без обзира на личну изјаву  оцени актом асимилације, намера разбијања хрватске заједнице… та ваша тврдња мене уверава да Ви и данас сматрате да та „Наредба“ треба да важи и да оптужујете државу у којој и Ви данас живите, Републику Србију, да тиме што „Наредбу“ не примењује, слаби хрватску заједницу.

То нас додатно мотивише да захтевамо да се  „Наредба из 1945.“, којом се НАРЕЂУЈЕ да се сви Буњевци имају сматрати Хрватима без обзира на личну изјаву, оцени актом асимилације и да се констатује ништавност тог акта, као таквог.

Да је то био државни акт који је и те како примењиван, постоје бројни докази у виду списа који су сачувани у Историјским архивима. Чињеница је да се од распада бивше СФРЈ тај акт више није примењивао. Није дакле нас Буњевце „измислио Милошевић“, него нова држава, у којој ми Буњевци живимо – данас Република Србија, тај акт није више примењивала и Буњевци су се могли изјаснити онако како су сами желели.

Ми ће мо и даље тражити, да Буњевци, који су равноправна национална мањина у Републици Србији по Уставу и Закону, у будуће остварују иста права као што остварују припадници других националних мањина.  Са радошћу би прихватили да оствариујемо само толико права колико данас у Републици Србији остварује хрватска национална мањина којој Ви припадате.

Поред захтева да се „Наредба 1945“ оцени актом асимилације, тражимо и да се буњевачки језик уведе у Статут града Суботице, у складу са важећим Законом о службеној употреби језика и писма. Уосталом, зар није први Статут града Суботице, давно давно, писан на буњевачком језику? То би Ви господине Жигманов требали знати. Као што би требали знати колико је пре „Наредбе“ на овим просторима живело Хрвата, а колико Буњеваца.“