Када се споје песак, светлост, музика и уметност, настају приче које не морају да се изговоре да би биле разумљиве. Ксенија Симонова, светски позната уметница пешчане анимације, већ годинама на овај начин осваја публику широм света. Победница је украјинског такмичења „Ја имам таленат”, а наступала је и у америчкој и британској верзији овог популарног шоу-програма.

Кроз покрете руку и песак који се непрестано мења, Симонова приповеда емотивне приче о љубави, губитку, нади и људској снази. Свака њена анимација настаје пред очима публике, док се слике смењују, нестају и стварају нови призори. Тако је и Суботица добила своју посебну уметничку причу, инспирисану њеном архитектуром и историјом.

- Суботицу сам замислила као дивну даму из 19. века. Инспирацију сам пронашла у Народном позоришту, али и у дивним хаљинама из тог периода. Затим прелазимо у један прелепи кафе, који се претвара у Градску кућу, а на крају видимо Савремену галерију -рекла је Ксенија Симонова, уметница пешчане анимације.

Иза сваке приче коју ствара крију се људи и њихова искуства. Путовања и сусрети са различитим културама за Ксенију представљају неисцрпан извор инспирације, а посебно истиче гостопримство и доброту људи у Србији.

- Да бих направила причу, мене првенствено инспиришу људи. Путујући по целом свету, упознала сам много различитих људи, али у Србији су људи право благо ове земље. Веома су љубазни и добри. Инспирацију проналазим у људима, деци и њиховим причама.

Иако је завршила студије графичког дизајна, Ксенија Симонова није планирала да своје стваралаштво представља на великим светским сценама. Њен пут ка међународној популарности почео је сасвим неочекивано, када ју је супруг, без њеног знања, пријавио за аудицију украјинског такмичења „Ја имам таленат”, на којем је победила 2009. године.

- И даље сам изненађена тиме колико људи воле мој рад и оно што стварам. Ја сам особа из малог града, а у мени је уметник који воли да црта у углу своје собе.

Њена повезаност са Србијом траје више од десет година. Први пут је у нашу земљу дошла као туриста, а тај сусрет инспирисао ју је да створи уметничку причу посвећену Србији. По повратку у свој студио направила је анимацију под називом „Живела Србија”, која је убрзо постала веома популарна на овим просторима.

- Тада сам позвана у Народно позориште у Београду да направим велику презентацију „Србија у песку“ Након тога обишла сам и друге градове, Нови Сад, Крагујевац и Кикинду, али, нажалост, у Суботици још нисам наступила.

Ксенију Симонову смо, осим преко њених радова, упознали и кроз разговор, откривајући шта је инспирише и како настају њене јединствене приче у песку. Њена уметност спаја слике, музику и емоције, а иза сваке анимације крију се људске судбине и приче које нас подсећају да за разумевање понекад нису потребне речи.