У Културном дворишту Банатског културног центра у Новом Милошеву одржана је прва промоција новог романа „Љуба“, четвртог дела банатске епопеје књижевника Радована Влаховића која је започета романом „Бапа“ 2016. године. Ова својеврсна сага нуди Влаховићево виђење Баната у 20. веку, а у романима „Бапа“, „1934.“, „Мученици“ и „Љуба“ аутор прати период до 1950. године.

О роману „Љуба“, поред аутора Радована Влаховића, говорили су и књижевни критичари: Ненад Станојевић, Виктор Шкорић и др Младен Ђуричић. Модераторка књижевне вечери била је Сенка Влаховић, док је одломке из романа говорила Теодора Влаховић, уз пратњу Вида Вашалић на гитари.

Писање романа „Љуба“ за Радована Влаховића, како сам признаје, није био лак задатак, јер његова окосница носи тешко породично наслеђе. О томе каже: „Било је изузетно тешко зато што у роману „Љуба“ говорим о једном времену које је потиснуто у нашем колективу, о времену принудног откупа, о времену које је стављено под тепих, о времену кад се уводила диктатура пролетаријата која нам је показала, кроз времена која су долазила, да је она само увертира за једну нову корпоративну диктатуру коју тренутно живимо. Ово јесте породична прича јер су јунаци стварни, међутим, све оно што се дешава у роману, једним делом је стварно, једним делом је фикција, а исто тако ту су и оригинални судски документи и пресуде о једном драстичном кажњавању мог прадеде Љубе који није прихватио да буде део колектива на начин како су то идеолози оног времена желели и који је због тога, попут Христа, постећи, молећи се и штрајкујући глађу у Забели умро и жртвовао се за веру и за будућност како би показао да у ствари његова побуна има један христолики смисао којим је он свима нама отворио очи у овом времену, 75 година доцније, да погледамо и да видимо како је то индоктринација функционисала и деловала у нашим малим животима, а да ми то и не приметимо.“

Шта је то што неке писце чини великим, а неке малим и зашто се Влаховић убраја у оне велике, објаснио је овом приликом књижевни критичар Ненад Станојевић речима: „Радован Влаховић јесте велики писац зато што, иако полази у својим причама од куће и окућнице, он прича једну причу која је много шира од топонима којима се бави, дакле, он прича једну причу која је везана за све и то је оно што га разликује од малих или осредњих писаца који само испричају своју интимну причу. Радован Влаховић прича своју интимну причу, али уз помоћ те приче он ће испричати причу о српском народу и о човечанству, у крајњој линији. Дакле, то је та главна разлика.“

Према речима књижевног критичара Виктора Шкорића, Влаховић је и у четвртом роману своје банатске епопеје успео да пружи читаоцу нешто ново и другачије: „Радован сваку своју нову књигу учини другачијом баш зато што не користи исте моделе и исту структуру радње, него сваки пут нешто мења. Овог пута мењао је начин како је изнео причу, рецимо, као да су књижевни јунаци на сведочењу или као да износе приче које једна за другом уклапају ту грандиозну причу и велико сведочење, као да смо на једном судском процесу, али је ствар у томе што актери нису фиктивни ликови, негу су стварни ликови који би заиста могли тако да сведоче и да изнесу причу.“

Оно у чему се слажу стручњаци, романи Радована Влаховића о Банату и банатском човеку, крију вишеструки значај, нарочито у области очувања аутентичног говора на овом простору, сматра др Младен Ђуричић: „Мислим да је језик заправо можда и највећа вредност овог романа управо због тога што на један специфичан начин чува језик за који данас можемо да кажемо да је већ великим делом изумро, из простог разлога што некако младе генерације и неко ново време можда не чувају толико језик. Управо овај роман је један од оних у историји српске књижевности који нас на прави начин подсећа и враћа тој историји и баштини кроз језик којим говоре ови јунаци. Мислим да некако управо тај језик којим проговарају Влаховићеви јунаци нас враћа и у време и у прошлост Баната који је Влаховић желео да ослика.“

Уз промоцију нове књиге Радована Влаховића, у Галерији Банатског културног центра отворена је и ауторова документарна изложба породичних фотографија и оригиналних докумената у виду судских пресуда, спискова одузете земље и имовине који су послужили као историјска грађа за писање овог романа.

„Бићу слободна да кажем, за мене лично је све ово дирљиво и у неку руку болно, с обзиром да у овом истом дворишту где се дешавала конфискација, одакле је изношена имовина и одакле је Љуба на правди Бога одведен у затвор, где је преминуо и никад није враћен кући, дакле, овде се сад дешава нешто потпуно нестварно и надреално за мене као неког ко је потомак, да је овде Банатски културни центар, да промовишемо ову књигу, да је мој отац ту књигу написао. Верујем да је велики подвиг направио тиме што је написао ову књигу, јер је то један посебан вид исцељења кроз уметност која се дешава, не само када смо у питању ми и наша породица, већ мислим да то захвата и много шире. Знамо да постоји и породично несвесно и колективно несвесно и мислим да се ово свих нас тиче и да говори о томе да је изузетно важно да знамо ко смо, да знамо која је наша прошлост, да смо спремни да погледамо истини у очи, да смо спремни да праштамо како бисмо могли да идемо даље“, истакла је овом приликом Сенка Влаховић, уметничка директорка Банатског културног центра.

Према речима Радована Влаховића у припреми је наставак банатске епопеје. У петом роману аутор ће се вратити на Бапин салаш бавећи се темом партизанске базе која се ту налазила, док ће у наредној књизи пажњу посветити наставку приче о Љуби и периоду након конфискације, када је породица остала без ичега и са стигмом коју је и сам аутор, како каже, осећао током читавог свог живота.