Представом „Пун месец” у извођењу Атељеа 3+1, а у кореографији Јожефа Нађа, синоћ је пред пуном салом Позоришта Костолањи Деже отворен 16. Десирé фестивал. Непосредно пред отварање фестивала, новинарима су се обратили: Андраш Урбан (Урбáн Андрáс), директор Дезире фестивала, на српском и мађарском језику, затим Јожеф Нађ (Нагy Јóзсеф), кореограф и извођач у представи „Пун месец” у извођењу Атељеа 3+1, и Ката Ђармати (Гyармати Ката), директорица позоришта „Студио К” које је на сцени Јадран играло представу „Чудан преображај Пруденше Харт”.
Андраш Урбан је на почетку саопштења са присутнима поделио претходне недоумице око одржавања фестивала, које су се наметале његовим одласком из Суботице са позиције директора позоришта „Косзтолáнyи Дезсő”, међутим одмах и умирио изјавом да је све ишло по плану као и до сада, те то доживљава као извесну победу, алудирајући и на поднаслов овогодишњег фестивала – „Тхеатре ис Вицторy”. Надовезујући се у даљем коментару на исту тему, истакао је два разлога за овакав одабир овогодишњег поднаслова фестивала: прво, да знамо у каквом данас примитивном, грубом и суровом свету живимо, те да је до представа и самога фестивала да укажу на победу културе. С друге стране, позориште је један сложени и интерактиван људски чин, те је и у оном антрополошком смислу битно да се деси, да победи. По речима Урбана, публика може да очекује занимљиве, искрене и аутентичне представе.
Поводом представе „Пун месец” која је отворила фестивал, Јожеф Нађ је упитан за повратак на сццену као плесач/глумац, након извесне паузе у којој је углавном само постављао кореографије. „Схватио сам да позорницу није тако лако оставити, а већ у ваздуху виси могућност за једну нову, дует представу у којој ћу играти главну улогу.” Кометаришући представу са којом ове године гостује у Суботици, истакао је да је она базирана на потрази за ритуалним симболима и осећајима који се јављају приликом пуног месеца. Овде је реч о наставку рада са плесачком трупом која је веч раније гостовала на Десире-у са представом „Омма”, те за разлику од претходне представе у којој је акценат био на ритуалном плесу осветљеном из угла савремених кореографских техника, овај пут је више у фокусу ритуална музика. Чак и савремени амерички џез шездесетих и седамдесетих који је плесачима представио, а који је на Нађа имао великог утицаја, биле су основе за изградњу савремене драматургије и новог сценског плеса, који не сме да буде стилски оптерећен или опредељен. Али и више од тога: ако је и полазна тачка за развој представе била размена мишљења са афричким плесачима о коренима, током рада је било преиспитивања и космичке случајности у којој се одједном појављује људска цивилизација, и хоп – одједном се пева и игра. Нађова улога као плесача у представи је дошла случајно: првобитно је на сцени међу плесачима требала да буде једна марионета, али је врло брзо одлучио да би управо он могао боље да изнесе симболику овог имагинарног лика.
Ката Ђармати је уз претходну дозволу редитеља представе, изнела чињеницу да се „Студио К” као трупа заправо спремала да на сцену постави једну другу представу, за коју се испоставило да је неко други, такође у Будимпешти, већ припрема! Иако су тачно знали каквог типа представу желе да раде, уз безмало грозничаву потрагу за текстом, редитељ представе Даниел Ковач је ушао у једну врло опсежну комуникацију са вештачком интелигенцијом. Све дотле, док на површину није испливала једна савремена кафанско-сценска језичка бравура ирског писца Дејвида Грега. Тако је „Чудан преображај Пруденше Харт” добио свој мађарски превод и праизведбу на мађарском језику. Урнебесна хумореска у којој се један истраживач сусреће са ђаволом, се услед ограничених ресурса за сценографију одиграва за шанком, у фоајеу њиховог матичног позоришта, док је сцена Јадран у Суботици, као првом гостовању ван „Студија К”, уз извесне изазове и делимичне промене кретања, прилагођена како би осликала оригинални амбијент.
. Непосредно пред отварање фестивала, новинарима су се обратили: Андраш Урбан (Урбáн Андрáс), директор Дезире фестивала, на српском и мађарском језику, затим Јожеф Нађ (Нагy Јóзсеф), кореограф и извођач у представи „Пун месец” у извођењу Атељеа 3+1, и Ката Ђармати (Гyармати Ката), директорица позоришта „Студио К” које је на сцени Јадран играло представу „Чудан преображај Пруденше Харт”.Андраш Урбан је на почетку саопштења са присутнима поделио претходне недоумице око одржавања фестивала, које су се наметале његовим одласком из Суботице са позиције директора позоришта „Косзтолáнyи Дезсő”, међутим одмах и умирио изјавом да је све ишло по плану као и до сада, те то доживљава као извесну победу, алудирајући и на поднаслов овогодишњег фестивала – „Тхеатре ис Вицторy”. Надовезујући се у даљем коментару на исту тему, истакао је два разлога за овакав одабир овогодишњег поднаслова фестивала: прво, да знамо у каквом данас примитивном, грубом и суровом свету живимо, те да је до представа и самога фестивала да укажу на победу културе. С друге стране, позориште је један сложени и интерактиван људски чин, те је и у оном антрополошком смислу битно да се деси, да победи. По речима Урбана, публика може да очекује занимљиве, искрене и аутентичне представе.
Поводом представе „Пун месец” која је отворила фестивал, Јожеф Нађ је упитан за повратак на сццену као плесач/глумац, након извесне паузе у којој је углавном само постављао кореографије. „Схватио сам да позорницу није тако лако оставити, а већ у ваздуху виси могућност за једну нову, дует представу у којој ћу играти главну улогу.” Кометаришући представу са којом ове године гостује у Суботици, истакао је да је она базирана на потрази за ритуалним симболима и осећајима који се јављају приликом пуног месеца. Овде је реч о наставку рада са плесачком трупом која је веч раније гостовала на Десире-у са представом „Омма”, те за разлику од претходне представе у којој је акценат био на ритуалном плесу осветљеном из угла савремених кореографских техника, овај пут је више у фокусу ритуална музика. Чак и савремени амерички џез шездесетих и седамдесетих који је плесачима представио, а који је на Нађа имао великог утицаја, биле су основе за изградњу савремене драматургије и новог сценског плеса, који не сме да буде стилски оптерећен или опредељен. Али и више од тога: ако је и полазна тачка за развој представе била размена мишљења са афричким плесачима о коренима, током рада је било преиспитивања и космичке случајности у којој се одједном појављује људска цивилизација, и хоп – одједном се пева и игра. Нађова улога као плесача у представи је дошла случајно: првобитно је на сцени међу плесачима требала да буде једна марионета, али је врло брзо одлучио да би управо он могао боље да изнесе симболику овог имагинарног лика.
Ката Ђармати је уз претходну дозволу редитеља представе, изнела чињеницу да се „Студио К” као трупа заправо спремала да на сцену постави једну другу представу, за коју се испоставило да је неко други, такође у Будимпешти, већ припрема! Иако су тачно знали каквог типа представу желе да раде, уз безмало грозничаву потрагу за текстом, редитељ представе Даниел Ковач је ушао у једну врло опсежну комуникацију са вештачком интелигенцијом. Све дотле, док на површину није испливала једна савремена кафанско-сценска језичка бравура ирског писца Дејвида Грега. Тако је „Чудан преображај Пруденше Харт” добио свој мађарски превод и праизведбу на мађарском језику. Урнебесна хумореска у којој се један истраживач сусреће са ђаволом, се услед ограничених ресурса за сценографију одиграва за шанком, у фоајеу њиховог матичног позоришта, док је сцена Јадран у Суботици, као првом гостовању ван „Студија К”, уз извесне изазове и делимичне промене кретања, прилагођена како би осликала оригинални амбијент.
