Жеља да градску вреву замене бољим и мирнијим животом, одвела је пре осам година породицу Кунтић на салаш неколико километара ван Суботице. Кренули су из почетка, без претходног искуства у пољопривреди, а на салаш који тада није ни наликовао данашњем, прво су донели ветроказ са петлом. Иако га је ветар давно однео, то је било довољно да кумује имену и тако је 2013. године настао Пивчији салаш.
На салашу површине око једног јутра има и воћа, али повртарство је у фокусу. Иако немају сертификат органске производње, како Ведран каже, гаје скоро па органско јер како и сами једу све што произведу, труде се да то буде здраво. Препознали су то и купци, а Кунтићи се увек труде да понуде и нешто другачије, па су тако у њиховим пластеницима расле љубичасте паприке, шарени и бели патлиџан, шарена блитва и цвекла и пак чои, односно кинески купус.
Верни купци тражили су и домаћа јаја, али, иако су имали коке, то није било довољно, па је следећа инвестиција била куповина кокошки које сада слободно трче по дворишту. Нису то једине животиње- становници Пивчијег салаша, ту су и патке, гуске, ћурке, моркаче, овце, коњ и магарац.
У међувремену је настала потреба и за туризмом — путници намерници питали су за преноћиште. Сада имају салу за прославе и једну собу, а у плану је и ширење. Долазе организоване туре из Мађарске, Хрватске и Словеније, а сви у потрази за миром, који је и Кунтиће ту довео.
Мала група одабраних, како Ведран кроз шалу каже, даноноћно је радила да би Пивчијем салашу дала садашњи сјај, али посла још има. Све што сада знају о пољопривреди научили су из властитих грешака, а у град се, веле, не враћају, јер су ту нашли свој мир.
