Без драме у финишу, без правог ривала, са високо подигнутом руком возача и уз сигуран кас племените животиње — тако се најкраће може описати моменат завршетка 99. издања „Српског касачког Дербија” у Ади. Ово издање најважније трке за сва грла домаћег одгоја, трку генерације или трку живота посебно ће памтити Мирко Орачић. Њему је на старање било поверено грло Имока АТ, кроз припреме, али и кроз целу трку. Ако се каже да је то била победа у маниру старт – циљ, онда је јасно о каквом се грлу ради, али и да је припрема за Дерби одрађена баш како треба, те да је вожња била управо таква — победничка.
Када је све како треба
Истина, Орачић и Имока су били сврставани међу фаворите, али метри ађанске стазе били су ти који су носили изазове. Драма је, на жалост оних који воле узбудљиве завршетке, изостала, али је и то показатељ да је на релацији Орачић – Имока све било баш како треба. Непосредно по проласку кроз циљ, док се још чекало да се уруче трофеји, ловоров венац и сребрна потковица, Орачић је прокоментарисао саму трку. Имока јесте била међу фаворитима, али како истиче Орачић, на то током трке није мислио.
— Нисам имао никакво оптерећење, нити додатни притисак због тога што је Имока имала статус грла од кога се очекивао добар пласман. Приступио сам Дербију као свакој другој трци, нисам дозовољавао себи да мислим о било чему осим о току трке.
Орачић не штеди речи хвале за грло Имока АТ, те додаје и да је конкуренција била озбиљна:
— Било је ту неколико заиста добрих грла у генерацији и у овој трци, али је Имока била на висини задатка, те много боља од свих осталих. Био ми је битан добар старт, а када сам у томе успео, када сам већ после првих 100 метара видео да све иде по плану, знао сам да је трка — моја. Возио сам је „из руке” од почетка до краја, имао сам контролу, она ми је узвраћала све преко кајаса — једноставно, знали смо шта ја хоћу и шта она може.
Уз временски отклон од две недеље, када су се утисци слегли, Орачић понавља како је овом наступу приступао као свакој другој трци, да победа прија, али да то није разлог за било какво „шепурење”. Јер, када каријера траје дуго, а у случају нашег саговорника траје више од три деценије, онда је јасно да професионализам и знање долазе испред емоција којих буде када се прође кроз циљ, али брзо све дође на своје место.
Класа се видела на стази
Орачић не штеди речи хвале за грло за које је био одговоран, али и хвали целу генерацију. Издвојили су се, посебно, Интерцоннецтион и Далида Булл ЈМХ ипак, на стази нико није могао да одговори победнику.
— Да је Имока АТ заиста класан коњ добро се видело на самој стази. Видело се јасно да у том моменту не постоји било које грло које може да јој парира. Када се гледа снимак, лепо се види на отприлике 800 метара да сам се окренуо. Искрено, чекао сам да видим да ли ривали иду у напад. Али нико није могао да испрати тај темпо. Да је тада кренула гужва, ишли бисмо секунд брже и трка би била интересантнија. Она је свој темпо држала до краја.
Орачић каже да не вози према штоперици. Његов начин процене трке произлази из искуства и познавања коња. Када дуго ради са одређеним грлом, зна шта оно може да уради у поједином делу трке и колико га одређени напор кошта.
— Знам шта сам са њом одрадио код куће и знам колико може на старту. У току трке знам када треба да кренем, када треба да нападнем групу, колико ћу је потрошити и да ли ћу успети да дођем до позиције коју желим. То већ знаш када радиш са коњем.
Након што је прошла кроз стаж трогодишњег грла са већ доста трка иза себе, Орачић је одлучио да са припремама крене нешто касније. Први наступ уследио је у јуну у Сомбору, где је завршила као пета. Резултат сам по себи није много говорио о њеним стварним могућностима, јер је тада још била у фази припреме.
— Нисам са њом раније кренуо. Као трогодишњакиња имала је доста трка и хтео сам да јој дам мало простора, да се одмори и да је спремим. У првој трци у Сомбору била је пета, али то није била њена права форма. Нисам са њом радио брзе радове, нисам је отварао и била је мало затворена — присећа се Орачић.
Већ наредни наступи почели су да дају јаснију слику. У пробном Дербију Имока АТ је показала квалитет, али је у самој завршници дошло до пеха који ју је коштао пласмана. Убрзо затим победила је у Меморијалу „Албе Тумбас”, а потом је кроз квалификације за Дерби, упркос проблему на старту и заостатку од око 200 метара, стигла до трећег места. За тренера и возача то су биле важне информације. Форма је напредовала, али је остало оно најважније — да се све што је урађено на тренингу споји управо на дан највеће трке.
— Форма је била темпирана тако да на дан Дербија буде спремна и психички и физички. Никад до тада није била таква. Увек је знала да буде мало нервозна, а тог дана је све било како треба.
Код Имоке је у припреми важну улогу имало и упознавање са стазом, додаје Орачић.
— Ако је циљ да врхунац сезоне буде трка у Сомбору, онда те године форсираш Сомбор, да се коњ навикне на ту стазу. Зато сам је, на пример, на брзе радове носио у Аду, како би „осетила” стазу. Знали смо шта нас чека и остало је да рутински извеземо трку.
Одрастао уз касаче
У Орачићевом односу према победи нема много простора за велике речи. Дерби је највећа трка, резултат је велики, али он своју каријеру посматра из много шире перспективе. Победа је део посла који траје готово 35 година.
— Мени је трка — трка. Свака ми је важна. Наравно да ми је драго што сам освојио Дерби, али нисам то доживео као нешто због чега треба да се шепурим. Када прођем циљ, адреналин је ту, али већ то значајно спласне када прође примопредаја трофеја.
Такав однос према тркама вероватно је тешко одвојити од чињенице да је у касачком спорту практично одрастао. Његово детињство и младост били су везани за коње, а са 15 година почео је да вози трке. Имао је довољно времена да изгради сопствени стил вожње и рада. Доста ствари долази са искуством, али неки принципи остају исти од почетка — потребно је добро припремити коња и од почетка трке тражити позицију која одговара његовим могућностима.
— Моја вожња се увек своди на две ствари: да спремим коња и да идем са старта на чело. Када имаш коња који је добар за трку, можеш да чекаш и да се завлачиш, али никад не знаш шта ће се догодити. Неко ће ти улетети, неко ће галопирати, неко ће променити позицију. Више волим да изађем и водим темпо јер знам колико моји коњи могу.
То, каже, не значи да не уме да вози из позадине или из средине групе. Искуство му омогућава да мења тактику, али му природније лежи трка у којој он одређује ритам.
— Знам да возим и отозади и са средине, али више волим да водим трку. Ако ја водим, знам где је ко. Овај је на точку, овај је иза мене, овај ће можда изаћи у трећу „шпуру”. Када знам где су сви, лакше ми је да контролишем трку.
У томе види и разлику између различитих школа вожње. Прати трке широм Европе и упоређује ко негује какав стил.
— Гледам често Французе и Италијане. То је мушка вожња и тамо се тако вози, директно. Швеђани и Немци возе другачије, више „културно”, другачији је менталитет.
Искуство му је донело и јаснији однос према коњима које добија на тренинг. Посебно му је занимљиво када добије млађе грло које још нема велико искуство. Такав коњ захтева више рада, али управо зато напредак може да буде већи и резултат слађи.
— Боље је када добијеш младог коња који још не зна ништа. Можеш више да га „направиш”, више резултата да добијеш. Онога ко је већ променио два-три тренера много је теже вратити у „нормалу”.
У односу са власницима коња Орачић инсистира на стрпљењу. Каже да од почетка отворено поставља ствари и објашњава колико је времена потребно да се од коња направи тркач. Његов начин рада захтева поверење и слободу у доношењу одлука.
— Одмах кажем како ствари стоје. Ако може – може, ако не може – то је то. Сваки власник који је стрпљив и да ми одрешене руке, на крају добије резултат. За месец или два не могу да „направим” коња. За шест месеци, за годину дана, може да буде и те како добар.
Симболика, сећање, садашњост и будућност
Официјелни спикер и колега новинар Милош Јеремић је, представљајући учеснике Дербија, приметио занимљиву симболику бројева. Мирков отац Антун је био победник 66. Дербија, са грлом Холидеј, а постављало се питање да ли 33 године касније неко из фамилије Орачић може до победе. Испоставило се да може.
— Милош ме је питао да ли сам сујеверан, и онда сам се већ сетио на шта циља. Нисам током трке на то мислио, бар не на почетку. Прво се стараш о добром старту, па о позицији, и када се већ финиш трке приближавао, онда су почеле да долазе и друге слике, и та победа, али и трка у којој је Хит до последњих метара водио борбу за Дерби победу и изгубио…
Говорећи о Дербијима који се памте, Орачић не може а да се не сети и другачијих времена за коњички спорт у Србији. Ситуација данас није сјајна, поготово када се све стави на папир и када се подвуче линија.
— Сећам се једног детаља, имао сам 16-17 година и тата ме је послао у Београд са коњима — као клинац сам остварио три победе – и донео сам кући 3.000 марака. Био је то велики новац за то време. Ако се добро сећам, Холидеј је био проглашен за најбоље грло сезоне и зарадио је око 15.000 марака. То је била велика сума.
Данас је рачуница другачија. Коњ кошта много, одржавање, тренинг и све што прати његово учешће у спорту захтевају значајна средства, док су награде, сматра Орачић, у односу на улагања мале. Управо економску страну види као један од разлога због којих је касачки спорт све теже приближити млађим генерацијама.
— Коњ много кошта, трошкови су значајни и свакодневни, а награде то не прате. Када сам почињао да се бавим овим спортом, било је много младих возача — Мукић, Катанић, Крајиновић… Било нас је десетак који смо тада возили. Данас смо углавном и даље ту, само се генерација попунила са неколико нових људи. Тешко се можемо извући из стагнације ако не постоји покриће. Мислим да би награде за домаће коње требало озбиљније поставити. Публика, по мени, не долази на хиподроме да види иностране, углавном већ ислужене коње, него долази да види домаћа грла, да види шта вози њихов комшија, познаник… То је оно што људе везује за хиподром. Да се вратим на Дерби, када сам долазио до циља, нисам могао да верујем колико је публика навијала за Имоку. Нико је посебно није најављивао као неког за кога ће сви навијати, али обичан свет је навијао за њу. То ми је било посебно драго.
После више од три деценије проведене у коњичком спорту и на сулкама, Мирко Орачић и даље размишља на исти начин: прво коњ, затим трка, па резултат. Искуство му је донело сигурност у процени, али суштина је остала иста још од тинејџерских дана — коњ мора да се упозна, припреми и сачува за прави тренутак. А трка се, како каже, у великој мери одлучује много пре него што почне.
