Зоран Ивановић је у Суботицу дошао 1961. године, а тада још гимнастику као спорт није ни познавао. На прве кораке се није одлучио самостално, послушао је препоруку наставника физичког у Основној школи „Јован Микић”, Лајче Војнића. У спорт је ушао случајно, а упорност и љубав према раду утабале су пут ка каријери која, на неки начин, и даље траје.
— Нисам знао како се справе зову, нисам знао ни како изгледају, али сам имао неке предиспозиције за гимнастику — био сам брз и волео сам да радим, баш као и данас. Нормално, тада сам био међу слабијима и дивио сам се мојим вршњацима. Нисам ни ишао на такмичења, јер нисам био довољно добар. Били су ту талентовани дечаци, који су одскочили и чија је „кривуља” хитала ка горе. Волео сам да радим, нисам био талентован, и та „кривуља” је била спорија, али су се једног дана две линије спојиле. Мени је било жао када су ти таленти оставили гимнастику, јер су то били моји другари, али је то био и велики стимулас за мене, да радим још више.
Тај тренутак променио је његов спортски пут. Године 1967. постао је јуниорски првак Југославије, а гимнастика је из велике љубави прерасла у озбиљан спортски позив. Уследили су сениорски успеси, репрезентативна каријера и наступ на Олимпијским играма у Минхену 1972. године.
Ипак, када говори о свом развоју, Ивановић у први план ставља свакодневни рад, а не освојене титуле.
— Када бих на тренингу савладао неки елемент, увече бих у кревету у глави поново пролазио кроз те слике и уживао у томе што сам успео да урадим.
Иза себе данас има 65 година проведених у суботичкој гимнастици и сваку годину, сваки месец, па и сваки дан, обележени су управо тим великим радом и односом према тренингу који је и кључ дугог трајања у спорту.
— Нисам једини међу Суботичанима, али сам међу реткима који током тог периода ни један дан, ни један месец, нити годину, нисам провео ван сале. Остао сам везан за оно што сам волео — тренинге, тренинге и тренинге, и ни на један тренинг нисам закаснио. Ретки су тренинзи које сам, због изузетних ствари, морао да откажем. Поносан сам, не само на себе, него и на све генерације на које сам такав приступ преносио.
Управо у том односу према тренингу налази се и кључ његовог дугог трајања у спорту. Такмичарска каријера била је само један део приче. Ивановић је наставио да ради као тренер, преузео одговорност за развој нових генерација, а током каријере је обављао и руководеће послове у клубу. Подједнако се посветио мушкој и женској гимнастици, остајући веран ономе што му је од почетка било најважније — раду у сали. За њега тренинг има значај који превазилази спортску салу. Дисциплина, радне навике и одговорност, сматра, преносе се и на друге области живота. Зато је у раду са младима посебну пажњу посвећивао односу према обавезама и начину на који спортиста гради себе, корак по корак.
Транзиција између улоге спортисте и тренера била је спонтана, а прелазни период био је обележен двојаком улогом.
— Вишу педагошку школу у Новом Саду завршио сам 1975. године, годину дана касније уписао сам факултет, а по окончању више школе запослио сам се као тренер. Отишао је тада мој тренер у пензију, а од активне такмичарске каријере сам се опростио две године касније. И 1977. године сам, на опроштају, био сениорски првак Југославије, а у то време су моји пионири били вишеструки прваци државе.
Као спортиста имао је одговорност према себи, а тренерска улога донела је сасвим друго окружење. Како признаје сада, када је старији, одговорност је добила нову димензију.
— Сада имам своју децу и своје унуке, па осећам одговорност далеко већу него онда. Када сте млађи, размишљате о томе, али не тако као када сте родитељ. Нисам имао проблема, добро сам припремао процес рада, а нису лаки моменти када је у твојим рукама здравље детета. И није то био страх, него неки опрез који је тада био на 100%.
Иза њега остају бројне генерације, медаље нису једино мерило успеха, а наш саговорник истиче да је подједнако волео све своје ученике.
— Волео сам и оне који су доносили највише медаља, као на пример Ивица Јаковчевић, Роберт Крижановић…, они су се издвајали резултатима, али је било толико оних који су били у свему присутни, трудили су се често и више од оних који су освајали медаље.
Услови – такви какви јесу
„Шта би било, кад би било?” – питање је које је пратило и Зорана Ивановића.
— Имао сам тренера кога сам волео највише после родитеља — Стевана Стантића. Он је био старији човек, имао је завршен некакав курс, није имао никаква новија сазнања о спорту, али је направио једног учесника Олимпијских игара. Данас имате на располагању бројне анализе, могућност да у сваком моменту видите шта се дешава у свету — ми нисмо имали ни обичан телефон. Сећам се да је тренер у репрезентацији био стручњак из Русије и дошао је до Суботице да види и мене. Радио сам вежбе и када је било готово питао је: „Добро, а када ћете ме одвести у вашу салу?”. Није могао да верује у каквим условима радимо и са каквим справама. Проводио сам доста времена на тренинзима у Словенији, током припрема, али не бих улазио у то какав сам могао да будем. Све има своје, питање је и момента, када имаш све, шта то доноси. Имао сам прилику да, током боравка у Кечкемету, радећи на опоравку фудбалера, добијем буквално све што сам тражио од услова да бих опоравио три играча — и онда сам видео колика је тада одговорност да се задатак испуни.
Од гимнастике до фудбалског терена
Ивановићево знање и искуство временом су отворили врата и другим спортовима. Посебно значајно поглавље представља његов рад у Фудбалском клубу Спартак, где је више деценија био ангажован на кондиционој припреми играча. Почело је од санације повреде чувеног Антала Пухалака, једног од најбољих суботичких фудбалера, а кроз каријеру је сарађивао са бројним тренерима, упознавао различите методе рада и развијао приступ у којем је његова улога била јасно одређена. Његов посао је био да играче припреми за захтеве такмичења, а тренерима омогући да њихов потенцијал дође до изражаја кроз технички и тактички рад.
— Увек сам себе доживљавао као помоћног тренера, као некога ко треба да припреми играча и стави га на располагање шефу стручног штаба. На њему је да даље развија техничке и тактичке елементе и да заједно дођу до резултата. Тако сам разумео свој посао и тога сам се држао — објашњава Ивановић.
Здравље пре резултата
Данас је посебно посвећен кондиционој припреми и опоравку спортиста. Кроз његов рад прошли су такмичари из готово свих суботичких спортова — од фудбала, одбојке и кошарке до џудоа, мачевања, рукомета и женског ватерпола. Долазе му и млади који имају проблеме са држањем тела, коленима или последице убрзаног раста, а његов задатак је да процени шта им је потребно и прилагоди вежбе њиховом стању.
У тој области, у којој се често тражи што бржи повратак на терен, Ивановић инсистира на стрпљењу и процени ризика. За њега је одговорност стручњака посебно велика када спортиста покушава да се врати такмичењу после повреде.
– Прва ствар је превенција, да се повреда спречи. Друга је да се спортиста, ако се повреда већ догодила, опорави како треба. Важно је и да научи како да настави да ради на себи и после тога — каже Ивановић који признаје да се у свом раду руководи принципима „старе школе”.
Такав приступ захтева знање, искуство и способност да се препозна шта је појединцу потребно. Ивановић сваком спортисти приступа посебно, уз свест да се резултати кондиционог рада не мере само брзином повратка на терен већ и квалитетом даљег спортског развоја.
— Највеће задовољство ми је када ми неко приђе и каже да би дошао код мене зато што је његов друг био на опоравку и сада поново игра. Баш као и када сретнем данас људе који су некада прошли кроз моју салу и који ме увек радо поздраве. То ми је највећа потврда да мој посао има смисла.
И данас, када би уз своје године и искуство комотно могао да ужива у пензији и евентуално даје савете млађим колегама, Зоран Ивановић се најбоље осећа када је у својој сали, на још једном тренингу, уз упорност и стручност које се не доводе у питање.
Реализовано у оквиру пројекта „Спортски великани Суботице” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
