Са поруком „Да није вас, не би данас било ни нас”, у Атлетском клубу железничара „Спартак” дочекали су све оне који су дошли да увеличају велику прославу – празник поводом изузетног јубилеја – обележавања осамдесет година постојања АКЖ „Спартак”. Кроз свечану академију, кроз обраћање домаћина и гостију, кроз документарни филм новинара Владе Шућура, присутни су могли да на брзину прођу осам деценија развоја овог клуба који је поставио озбиљне темеље суботичког, али и српског спорта.
Ко нема историју, нема ни будућност
Слободан Војиновић се данас налази на челу АКЖ „Спартак”, а добар је сведок свега онога што је суботичка атлетика направила у последњем периоду, како по питању афирмације и промоције спорта, постизања резултата, али и успостављања значајно бољих услова за све категорије спортиста.
— Старо је правило да народ који нема историју, нема ни будућност, а то се правило може апсолутно применити и на спорт. Потрудили смо се да испоштујемо све оне који су уложили велики труд у развој атлетике, који су оставили траг у спорту. Нама је била част да их окупимо, и да им се захвалимо, али и оставимо нешто и генерацијама које долазе. Сетили смо се, наравно, и оних који нису међу нама, јер њихова дела и данас живе у „Спартаку”. У историји је било и успона и падова, а чини ми се да смо у последње време сви заједно вратили атлетику Суботици у пуном светлу. Решили смо прво инфраструктурне проблеме, створени су одлични услови за тренинге и такмичења, имамо једну изузетно младу и талентовану генерацију спортиста, имамо пет-шест репрезентативаца. Жао ми је само што оваква прослава није урађена у сарадњи са другим клубовима, односно онима који су 1945. године основали Спортско друштво железничара „Спартак”. Атлетике је, наравно, било и дуже, али сада смо славили 80 година „Спартака”.
Да је ово била јединствена прилика да се ужива у подсећању на прошлост, али и у назирању будућности, потврдио је и Ласло Караи, потпредседник АКЖ „Спартак”.
— Ово је јединствена прилика у историји нашег клуба и требало је доживети овакав дан. Имали смо нимало лак задатак да пронађемо што више наших такмичара, шампиона који су оставили дубоки траг у историји АКЖ „Спартак”. Углавном смо се фокусирали на шампионе, на оне који су постављали државне рекорде, били на међународним такмичењима, а имамо и оне који и даље држе клупске рекорде. Имали смо прилику да се одужимо онима који су били уз Клуб све ове године и да оставимо један траг у историји атлетике, али и спорта у Суботици.
Спортисти који се памте
Много је спортиста који су свој рад и своје успехе утиснули дубоко у странице историје суботичког спорта. Међу њима свакако мора бити места за Дијану Шефчић која је владала у дисциплини бацање кугле низ година.
— Заиста у мојој колекцији имам велики број медаља, међу њима стоје тридесет и четири титуле државног првака. Наравно, исто је толико и Првенстава Војводине, ту су и разни митинзи… вероватно је то медаља и више него што треба. Каријера је дуго трајала, а основна покретачка снага била је велика љубав према атлетици. Ако нешто волиш није тешко, а ја сам атлетику баш волела. Сећам се свих титула, а некако ми се чини да је освајање прве било најтеже. Била сам млада, нисам знала да ли ћу успети, како ћу се показати на такмичењу, да ли ће бити треме, каква ће бити конкуренција, а касније је то било лакше. И последња је била значајна — била је опроштајна. Од атлетике сам се опростила тако да сам знала да сам дала све од себе — причала је Дијана Шефчић.
Међу свежијим резултатима који се посебно истичу јесте наступ на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године. Вести из Аустралије пратила је цела Суботица, како због сјајних игара Ђуле Мештера у одбојкашкој селекцији Југославије, која је стигла до златне медаље, тако и због тандема са атлетске стазе кога су чинили Елвира Панчић и Милош Шакић, као део репрезентативних штафета на 4x100 метара.
— Моја каријера је заиста била праћена лепим моментима. Већ када сам била у млађим категоријама било је и добрих резултата. Била сам првакиња државе на 60 и 300 метара као пионирка, наставила сам са трофејима и медаљама и као јуниорка. Са деветнаест година сам изједначила државни рекорд на 100 метара за јуниорке, са тим се се пласирала на Првенство Европе за јуниорке где сам стигла до полуфинала. И онда је дошла 2000. година, била је то моја прва сениорска година. Победила сам на Првенству Југославије, у јакој конкуренцији. Уз мене су биле још три одличне такмичарке, а све заједно смо добиле прилику да испунимо норму за Олимпијске игре у Сиднеју. Добро смо се припремиле, истрчале у штафети два пута резултат потребан за ОИ и стекле право да будемо у Аустралији. Јесте, знале смо да не можемо да се надамо неком великом резултату и борби за медаље, али нам је у том моменту пласман на Олимпијске игре био раван освајању најсјајнијег одличја. У спорту сам провела пуних петнаест година, сматрам то и данас нејлепшим годинама у животу — истакла је Елвира Панчић, док Милош Шакић наставља: — Олимпијада је свакако била врхунац мојих спортских наступа, један печат на, рекао бих, успешну спортску каријеру. Сву захвалност за тај наступ дугујем стручном штабу, пријатељима, породици, свима онима који су ми били велика подршка. И данас, када се осврнем на те дане, видим колико су то лепе успомене, колико ми је спорт донео блиских пријатељстава и то је сигурно био најлепши период у мом животу. Јесте, услови тада нису били на завидном нивоу, али нас то није спречило да постигнемо неке нереалне резултате у тим околностима. Уложили смо све што смо могли и знали, а стигли смо до изванредног резултата — квалификовали смо се на Олимпијске игре и то је сигурно била најсветлија тачка у каријери. Уписали смо се тиме у историју суботичке атлетике.
Повезује генерације
Генерације у „Спартаку” као „лепак” повезује Ласло Убори. Енергија и агилност, расположење и ведар дух сјајан су „параван” за крштеницу, а ако додамо да је 1972. године био на Олимпијским играма, онда је јасно да година и искуства има. Ипак, за њега је карактеристично да је и након каријере остао веран спорту, па и данас своје велико знање стрпљиво преноси на оне чија ће имена тек бити записана у књигама историје спорта.
— Изузетно волим атлетику и атлетици могу да захвалим на многим стварима у свом животу. Она ми је помогла да се изградим као личност, да научим много о себи, о другима, да изградим међуљудске односе. Оно у чему посебну уживам јесте рад са децом. Јер, деца су захвална, вредна, брзо напредују и то је оно што ме одржава у доброј форми, добром здрављу и добром ритму. У „Спартаку” сам већ тридесет година, а и данас водим једну групу од четрдесеторо деце, од шест до дванаест година. После они иду другим тренерима који раде са њима специјализацију, док ја са њима радим на развоју окретности, брзине и скочности. Имали смо већ и освајача државних медаља у овој групи, тако да се надам да ће и 2026. година донети лепе резултате, нове шампионе. Уз моје искуство и њихову младост и жељу за напредовањем — просек нам је јако добар.
Суботица – значајан центар атлетике Војводине и Србије
На обележавању вредног јубилеја домаћинима је честитао Горан Обрадовић, председник Атлетског савеза Војводине који је подвукао значајан статус суботичког клуба.
— Прва сећања на атлетику ме вежу за Суботицу, а додаћу само да атлетика није краљица спортова зато што је најлепша, већ зато што је она база за све остале спортове. Деца која заврше атлетску школу биће сигурно далеко бољи у другим спортовима. Зато и ваља улагати у овакве спортове, а сваки уложени динар ће вишеструко да се врати.
Слободан Бранковић, директор Српског атлетског савеза, председник Балканске атлетске федерације и члан Савета европске атлетике, поручио је како је често трчао на стази у Суботици, да је било медаља и рекорда, али пре свега вредних успомена.
— Није лако дочекати 80 година постојања. Веома је тешко освојити медаљу — потребно је много посвећености, рада и веровања у тренере. Пре свега, важно је бити добар ђак, слушати родитеље, јер атлетика није случајно краљица спортова — она учи животу. Не могу сви да постану шампиони, али када прођете један циклус тренирања, постајете бољи људи. Кроз тренинге научите да бринете о свом телу, развијате радне навике и те вредности преносите даље. Честитам вам овај велики јубилеј, уз наду и веру да ћете истрајати и у годинама које долазе. Суботица има све предиспозиције за организацију квалитетног, па чак и међународног такмичења. Надам се да ћете успети да додатно побољшате услове тренинга, посебно у зимском периоду, и да ћемо 90 година постојања дочекати можда на новом атлетском стадиону, уз организацију међународних догађаја.
Суботица воли и поштује атлетику
На јубилеју, али и на упорности и посвећености у раду са свим генерацијама суботичких спортиста домаћинима су честитали и Чила Голи, заменица градоначелника Суботице, и Срђан Самарџић, помоћник градоначелника.
— Мајка сам троје деце и две моје ћерке су биле чланице вашег клуба. Добро знам да је оно што ви радите, као спортисти, тренери, љубитељи спорта, за сваку похвалу. Јер то није само тренинг, спорт је и васпитање, постављање примера како се треба понашати у животу. Тако да честитке не иду само за јубилеј, већ за оно што ви радите током сваког дана — причала је Чила Голи, док је Срђан Самарџић наставио: – Суботица са поносом носи епитет „града спортова”, а атлетика је сигурно много допринела том називу великим резултатима и успесима током претходних осамдесет година „Спартака”. Привилегија мог посла је да проводим време са великим људима, са онима који су остварили значајне успехе, тако и спортистима. Оно што бих посебно подвукао јесте сигурност да вечерас проводим време и са будућим легендама вашег спорта, на српском, европском и светском нивоу.
Историја се пише, свакога дана, а овакви јубилеји су добра прилика да се мало застане, сумира оно што је урађено, али и направе нови планови. Идеје, снага и упорност красе све генерације у Атлетском клубу железничара „Спартак”, тако да не постоје недоумице око питања каква ће бити будућност суботичке атлетике.
Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
