Данас се широм света обележава Међународни дан пажње посвећен муцању и говорним манама, који има посебан значај јер нас подсећа на важност подршке онима који се суочавају са овим проблемом.

Особе које муцају се сусрећу са бројним изазовима, истиче Драгана Џенопољац, логопед у Развојном саветовалишту при Дому здравља Суботица.

– Муцање је доста специфичан говорно-језични поремећај и код њега је нарушена суперсегментна структура језика. Измењен је ритам говора, темпо, акценат, мелодија исказа. Због лаке уочљивости симптома, особе које муцају се врло често нађу у непријатним ситуацијама: чудно их гледају, коментаришу начин на који они говоре, често им се исмевају и понашају врло нестрпљиво, неразумљиво, некада завршавају реченицу уместо њих, прекидају их и опомињу. Све су то врло емотивне ситуације и додатно отежавају свакодневницу људи који муцају.

У свету око 70 милиона људи муца. Инциденција појаве ове говорне мане је око 4% у општој популацији, а од тих 4% само 1% наставља да муца и у зрелом добу. Како је истакла Драгана Џенопољац, позитивна ствар је то што се муцање код нас не појављује у великој мери.

– Ретко нам се јављају родитељи чије дете муца. Најчешће се јављају када је оно узраста од две или три године и када се појављује нешто налик муцању, а у ствари у том раном узрасту, када дете тек учи да говори и разговара, дешавају се разне грешке: да понови неку реч или њен почетак, да развуче, да застане, да се осети напетост, да заплаче јер не може да изговори. То није муцање, већ фаза у развоју говора, али је битно како ми тада поступамо. Обично се саветује родитељима да не обраћају пажњу на то, нити да опомињу децу, већ да својим ставом покажу да имају времена да их саслушају, рекла нам је Драгана Џенопољац, логопед.

Можда не можемо да променимо нечији говор, али можемо да променимо начин на који га слушамо, саветују стручњаци.

– Важно је да причамо о овоме и да кажемо да ти људи нису болесни, већ да су другачији, али то може да се разуме. Када разговарамо са особом која муца, треба да слушамо шта жели да каже, а не како говори, да му својим ставом покажемо да имамо времена и стрпљења да саслушамо шта има да каже, да му се обраћамо лаганије да би та комуникација текла што боље, несметаније. То су основни савети, закључује Џенопољац.

Обележавање овог дана је прилика да се пробуди свест о муцању, да се прида значај људима који имају говорне мане и да се смањи њихово маргинализовање у друштву.